Kako је песник припитомио стрип и оживео историју
Добрица Ерић није био само лирски здравичар и чувар гружанског говора; његово стваралаштво имало је и своју снажну визуелно-наративну димензију којом је обележио детињство стотина хиљада југословенских малишана. Шездесетих година прошлог века, у златном добу горњомилановачких „Дечјих новина", Ерић је постао један од кључних сценариста домаћег стрипа. У време када су страни стрипови стидљиво улазили на наше тржиште, Добрица је у чувеној едицији „Никад робом" створио нешто потпуно аутентично — стрип са душом српског народа.
Његов највећи допринос деветој уметности огледа се у култном серијалу о Блажу и Јелици. У сарадњи са врхунским илустраторима попут Радивоја Богичевића, Бранка Плавшића и Александра Класа, Ерић је осмислио епопеју о двоје младих јунака чије се авантуре одвијају на фону бурне српске историје, под зидинама древног Борча и у таковским шумама. Оно што је ове стрипове издвајало од свих других био је језик. Добрица није користио сувопарни акциони дијалог; он је у стрипске „облачиће" унео народни десетерац, епску ширину и лирску топлину. Његови ликови су говорили језиком пословица, здравица и бајки, чиме је историја постајала жива и блиска сваком детету.
Свеске као што су „Под зидинама древног Борча", „Султанова робиња" и „Топови са Јешевца" достизале су астрономске тираже. Добрица је кроз стрип деловао као прави едукатор, преводећи епски код нашег народа у форму поп-културе. Доказао је да дечја машта може да се храни завичајним мотивима једнако успешно као и причама о каубојима. Његов сценаристички рад остаје један од најсветлијих примера како се спајају традиционално наслеђе и модерни медији, чинећи га визионаром дечје литературе.
Стихови уз које је плакала и певала цела држава
Ако је тачно да песма истински живи тек када се запева, онда је Добрица Ерић вероватно најживљи српски песник свих времена. Његова поезија, дубоко укорењена у мелодију шумадијског говора, била је природни магнет за композиторе свих жанрова. Од најнежнијих дечјих успаванки до кафанских химни које секу душу, Добричина реч је деценијама обликовала музички идентитет нашег простора.
Мало ко зна да се иза неких од највећих хитова народне музике крије управо перо овог гружанског господина. Када је почетком осамдесетих година, у сарадњи са чувеним композитором Обреном Пјевовићем, написао песму „Девојка из града", Добрица је створио антологијско дело. Ову песму, која је прославила Мирослава Илића, многи доживљавају као изворну, народну творевину, што је највећи комплимент који један песник може да добије. У њој је стало све: судар села и града, чистота ливада и заводљивост асфалта, исповест човека који је разапет између два света.
Међутим, Добричин музички траг не завршава се у народној музици. Он је био омиљени аутор дечјих хорова. „Колибри", Миња Субота и Јован Адамов редовно су његове стихове облачили у ноте. Ко не памти музику из „Вашара у Тополи"? Његови стихови су имали уграђен ритам, тај унутрашњи откуцај срца који је композиторима олакшавао посао. Добрица није писао речи за музику; он је писао музику речима, остављајући нам у аманет песме које се не читају само очима, већ се певају пуним плућима.
Језик као чувар огњишта
У времену када се српски језик све више сужава и осиромашује, поезија Добрице Ерића стоји као последњи бастион старих, сочних, домаћих речи које миришу на земљу и свеже печен хлеб. Да бисте разумели Добрицу, морате разумети његов речник. Он није само користио речи — он их је спасавао од заборава, гланцао их док не засијају и враћао у живот. Ево кратког подсетника на кључне појмове његовог лирског света:
Завичај: Код Добрице ово није географски појам, већ духовно стање. То је место где почиње свет, простор где свако дрво има име, а сваки камен скрива причу. Завичај је лек против отуђености.
Моба: Више од пуког рада на њиви. Моба је саборовање, заједништво, тренутак када се мука дели да би била мања, а радост да би била већа. Управо је из тог духа настала и његова чувена песничка дружина „Сунцокрет".
Лампек: Алхемичарски казан шумадијског сељака. Око њега се воде најважнији разговори, ту се ћути, тугује и слави. Лампек је симбол трансформације земаљског плода у ватру која греје изнутра.
Здравица: Није само кафански поздрав, већ молитва за столом. Добрица је вратио достојанство лирској здравици, претварајући је у благослов који снажно повезује претке и потомке.
Свитац: Најважнији становник Добричине космогоније. Свитац није само буба која светли; он је искра наде у мраку, звезда која је сишла међу травке да покаже пут онима који су залутали у ноћи.
Тајна чаробне меморије књижевника
Да ли можете да замислите да знате хиљаде и хиљаде стихова напамет, тако добро да вам никада, баш никада, не затреба подсетник? Док већина писаца на књижевне вечери долази са торбама пуним књига и папира, Добрица Ерић је пред децу излазио празних руку, али препуног срца и главе. Он је био јединствени песник који је могао сатима да рецитује своје поеме, а да не погреши ни једно једино слово.
Његова меморија била је фасцинантна. Добрица није „учио" своје песме — он их је живео. Говорио је да се песме у његовој глави саме слажу као зрна пшенице у амбару. Када би изашао пред малишане, из њега би потекла река стихова о Гружи, свицима, вашарима и првим љубавима, а публика би остајала зачуђена како му никада не понестане речи.
Сам Добрица је ту своју невероватну вештину објашњавао врло једноставно: „Не записујем стихове, све памтим. То није лако, али је добро, јер сам одвојен од оловке и хартије и све се догађа у глави."
Деца су га често питала како му се песме не помешају, а он би се само заверенички насмејао и рекао да свака песма има своју „фиоку" у његовој машти. Овај „живи споменик речи" нас учи да је пажљиво слушање и памћење лепоте заправо највећа библиотека коју човек може да поседује. Због тога, када данас читамо Добрицу, ми заправо слушамо одјек његових мисли које су биле толико снажне да су морале да остану запамћене заувек.
У магли рудничких јаруга, међу људима којима је шака огуглала на рало, а срце омекшало на песму, никла је једна необична моба. Није се пластило сено нити брао кукуруз, већ се жетва одвијала у стиху. Добрица Ерић и његови саборци решили су да свој завичајни занос преточе у дружину „Сунцокрет", тражећи своје право на дисање и место под сунцем. Овако је Бранко Јовановић забележио рађање ове песничке поворке која је веровала да је стих глад, а љубав вечера.
За њих као да више нема тајни. За Добрицу Ерића из Доње Црнуће, за Милију Јововића из Добраче, Вукосава Андрића из Велике Дренове, Србољуб Митић из Прњавора, Милутину Веласковића из Брестовца. И за све остале, из Груже, са Космаја, из Мачве и Поморавља. Нису више тајна за њих ни Кит ни Харолд Маја, ни Јесењин ни Етушенко. Разговарају, као узгред, о Драјзеру и Достојевском: ко је бољи? Па се надмећу, па се бране. И доказују оно што тврде: знаш онај детаљ, сећаш се оног лика?
Назвали су их сеоским Орфејима. Знају их, међутим, као песнике-сељаке. У почетку је то име свима било јасно. Данас се мало буне: зашто песници-сељаци? Некад је песник-сељак значио сељака који би хтео да буде песник; данас он јесте песник. Нико се од њих не одриче свога сељаштва, али ако је неко песник онда је свеједно да ли је сељак или „грађанин". Зато је, кажу, боље рећи — песници са села. То је и тачније, и праведније. Поезија је поезија, и тиме је све је речено.
Сакупили су се пре неки дан у Горњем Милановцу. Сви су готово били ту. Пожелели су да се и званично удруже, да нађу име које ће за све бити једино и право. Тако је у малом граду под Рудником никло један нови сунцокрет: Ставили су ову реч у наводнике, означили је великим словом и прикачили свом пуном имену — Дружина песника са села. Патрон „Сунцокрета" биће општина, уз њу Народни универзитети, а седиште баш ту, где је и овај скуп одржан.
„Песници са села нису више беле вране ни у својима селима, ни у својој литератури — објашњавао је Добрица Ерић. Бар не онолико колико су били раније. Па ипак, још се не може рећи да су потпуно стекли своје право дисања, своје место под сунцем. Неки то досегну и јесу, али по цену какву не могу и не треба сви да плате. Иако су услови за афирмацију сада далеко повољнији, иако лептири наших песама већ прелећу границе завичајних башти и разнесе прах нашег цвећа и класија широм туђих атара, ипак многа врата су још затворена, многи иронични осмеси лебде над нашим сновима и нашим књигама које је, на жалост, још врло тешко досањати. И зато је (и не само зато, наравно) и потребно да се удружимо, да заједно један другом као што грнемо своје музе, да оснујемо не своје удружење, јер једно удружење књижевника већ постоји и не може их бити стотину, већ дружину, своју мобу песника и жетву поезије".
Спора, дакле, није било, сви су за удруживање, и то баш ту, под рудничким венац одакле их је и највише. Али име, какво име дружина да има? Кад једна летља прође и овде не бисмо неког цвета сетили. И не само цвета, већ и симбола, и лепоте, и најпунијег смисла. Тако су се сетили сунцокрета. Сунцокрет је цвет који је највише везан за село, говорили су, о он је и цвет, и храна, и симбол, и лепота. Око њега се пчеле окупљају. Ето нам праве имена. Сунцокрет је и сунце, ми смо окренути и песми и сунцу, иједно и друго нас храни, и мало ко има права да присвоји његово име као ми, јер ми смо пуни њеса и он је пун нас. Сунцокрет — то је као да кажемо песник са села, на један необичнији, метафоричан начин.
Сви смо ми, коначно, помало сунцокрети, са ногама у блату и синови и плаховито вечито окренутим плаветнилу у некој надостварној визији. Снег је још на рудничким висовима, и магла јаругама попакује, а овде, у малој соби милановачког Суда ниче цвет сунцокрет. Није ли и то симбол нашег договора?
Тај „Сунцокрет" ће и одсад окупљати — све даровите песнике свих југословенских села, да их води на вечери поезије, да их објављује у сталном подлиску „Таковских новина" (уредник Добрица Ерић), да их препоручује издавачима и часописима. И свим срцем су прихватили Милију Јововића за председника, а Драгишу Витошевића, Живадина Стевановића, Добрицу Ерића и председника Народног универзитета, друга Отовића, за чланове Управног одбора.
„Први пут дајем реч перед оваквим скупом..." Таких је било више. Говорили су како су сеоски песници некад сматрани ненормалним маштарима, лудацима који лове птице у ваздуху а не гледају од чега живе. Михаило Брашић из Опарића и Момчило Тешић из Глумча код Ужичке Пожеге — седе косе, старине у шајкачи и чојаном оделу — Живадин Стевановић, заљубљеник у историју Груже, Александар Ђорђевић, лирик и надреалист, Боривоје Симић, горки самотник начански, и сви остали редом, причали су онако како и песме пишу, са чудном језгром и на бубрелој речи.
После подне су читали стихове. Да је сала била и двапут већа — пуна би била. Двадесет песника, двадесет судбина и прича. Исповедали су се пред ђацима и војницима, професорима и металцима, ратарима и официрима, конобарима и пензионерима. Сви су све стихове напамет знали. Ни збуњености, ни устезања није било. Говорили су као што пред собом говоре, пред мајком, пријатељем. Најстарији — Михаило Брашић, седам деценија напунио, најмлађи — Драган Сарачевић, основац.
— Ово наше никад се угасити неће, има ко да нас настави. „Ја нисам грешан, грешан, ја сам жељан свега онога што у чесми рекох". И у том тренутку песник је говорио у име свих својих пријатеља којима је стих глад а љубав вечера. Сви су ту били пријатељи — и они пред микрофоном, и они у последњем реду који су их препознали: „Ено Воислава", „То је Родољупчић син".
— Откако сам у Горњи Милановац написала сам око двадесет песама. Мислим да је то доста. А све је то раније ћутало и тињало у мени — каже Милена Јововић, па наставља питају ме — како ти је постала та песма? Србо, шта би им ти рекао? Ја то не могу да кажем.
А Срба, Србољуб Митић из Стига, ни сам није сигуран: — Како је настала? Па тако, као што је настао свет. Као нешто што је морало да дође. Ко зна, можда је она у мени настала још од детињства. Можда сам је баш прексиноћ у том неком настајању. Можда је штета што је нисам пустио да још расте.
Испричали су се, изјадали. Растали су се да се поново састану, да се још договоре. Њихов нови град домаћин имаће увек места за оваке састанке. Кад се изнова виде, сваки ће имати нових прича. А дотле, нека ученици ће можда носити стихове Милене Јововић које је те вечери из претпоследњег реда чула: „... Само је јесен, са велик дрхт сјао над селима, као звездама, необорен на лику, кљуцала је тихо вечериње златне..." И свако ће од њих даље имати на уму опомену коју је неко на растанку рекао: — Велики посао смо обавили, само не бисмо хтели око нам ово још у почетку зариба!
Поводом 90 година од рођења Добрице Ерића, подсећамо на разговор који је са њим водио Мило Глигоријевић у згради „Борбе" 1968. године.
„Ја заиста не бих имао ништа од живота кад не би било песме", каже Добрица Ерић, песник из Груже, добитник овогодишње књижевне награде „Младо поколење".
— Кад бисте ви, Добрице Ерићу, у својству новинара разговарали са сељаком — песником Добрицом Ерићем, шта бисте га питали?
Песник из Груже се мало замислио. Он је дошао у зграду „Борбе" убеђен да ћемо га питати о награди „Младо поколење" коју је добио за збирку дечјих песама „Славуј и сунце". Уверени, међутим, да се са Добрицом Ерићем може разговарати без икаквог повода, намерно прећуткујемо ту награду.
— Питао бих га — одговара нам песник најзад — нешто о значају песме... Да није песме шта би имао од живота? Да, баш тако бих га питао.
— Да ли је лако одговорити на то питање?
— Сасвим лако. Ја заиста ништа не бих имао од живота кад не би било песме.
— Па шта остаје нама који нисмо песници, обичним смртницима?
— Свако има некакву своју веру — одговорио је Добрица Ерић.
Размишљамо мало о тим песниковим речима. Чини нам се да је у праву кад то каже, јер, бар у том тренутку, наша радозналост равна је његовој љубави за песму. Хоћемо да знамо како живи најпознатији песник са села. Ерић каже да је свака његова година подељена на четири начина живљења. Зима је за рад, пролеће за одлазак у природу, за шетњу Калипољем, лето за довршавање започетих мисли и разговора са људима, јесен за путовања. Каква путовања?
— Читава два месеца нисам се смирио. Ишао сам од града до града, од села до села и читао песме. У једној школи у Зеници три дана сам без престанка говорио стихове.
Питамо га иде ли сам или са другим песницима. Одговара да понекад иде сам, понекад са пријатељима, али моли да га не разумемо погрешно. Не пише он само у зимским данима. И онда кад путује пише, и онда кад разговара са људима, увек пише.
— А пишем — каже — чудно. Не пишем, у ствари, већ сањам песму. Смишљам полако строфу по строфу и кад смислим све, тек онда бележим. Кад забележим, прође узбуђење, останем некако празан и несрећан. Тако до новог узбуђења.
— Радите ли на њиви?
— Припомогнем понекад, али ретко.
— Колико зарађујете?
— Зарађујем толико колико је мојој породици довољно. Кад бих вам рекао суму чудили бисте се — зар и од тога може да се живи. Али то је више него што смо икада имали. Моји су задовољни.
Желимо да знамо затим ко му први прочита песме. Да ли је то супруга, да ли неко од пријатеља, песника. Каже нам да Драгиша Витошевић први види његове песме и не само песме већ и прозне текстове. Драгиша Витошевић једини зна и за његове дуге прозне записе „који још нису у таквом облику да би се могли назвати новелама или романима". А песме често чита мајци. Она га је разумела онда када га нико није разумео.
— Кад споменусте разумевање, какав је ваш статус у селу? Јесте ли ви за сељаке одрођени сељак, прослављени писац с којим је тешко разговарати или настрани „филозоф" којег је тешко разумети?
— Ништа се није променило. Мојим сељанима драг је сваки мој песнички успех као што се и ја радујем њиховим успесима на њивама.
— Хоћете ли икада напустити Гружу?
— Не, заиста нећу. Песма је тамо где је песник. Завирите у часопис „Расковник" и видећете колико тамо има песме из Шумадије. Уосталом, у мојим песмама наћи ћете љубав, чари природе и призоре сеоске свакодневице. Кад бих напустио село и настанио се у граду ко зна да ли бисте ишта нашли у мојим песмама.
Добрица Ерић је повисок, мршав и веома младолик. У тридесет другој години то је веома вредан и просто срдачан човек. Награђена збирка песама „Славуј и сунце", о којој нисмо ни разговарали, шеста је објављена књига тог сељака коме „живот без песме не би значио ништа".
Има томе више од десет година, једне јесење вечери, када ме је пут нанео у Доњу Црнућу. Тражио сам неког другог, али су ми у сеоској кафани, уз лупање карата о го сто, рекли: „Иди код Милоша Ерића, његов син је песник."
Тако сам, уместо у планину, залутао пред капију оивичену јабукама и шљивама. Очекивао сам неког сеоског лолу, обешењака који прекраћује време римама, а дочекао ме је младић — сувоњав, скоро дечак, са пегом уместо бркова. Био је то Добрица. Уз слатко од љуштених шљива, хладну воду из бунара и Милошеву „чисту каменицу", ту у дворишту, упознао сам целу породицу Ерић.
Те ноћи, док ме је Добрица испраћао кроз манастирске забране до Враћевшнице, рецитовао ми је своје стихове „преко реда". У том мраку, уз шапат монахиња и мирис јесењег дима, схватио сам: пред собом имам чудо. Његове песме нису биле само речи, већ само Калипоље преточено у звук.
Следећег јутра, док је сунце ударало са свих страна — оно што ће Добрица касније назвати „Црква Сунца" — затекао сам његовог оца Милоша самог под јабуком. Стари сељачки домаћин ми се јадао:
„Хоће Добрица у Београд, да студира. А коме ће овај божји виноград и земља остати? Кажем му, не иди. Тамо ће ти и песме постати варошке, а варошких је много. Неће више бити наше, сељачке."
Милош је био изричит: нема попуста за песника. Буђење пре зоре, њива, рад, па тек онда бокал заслуженог вина и песма. Обећао је чак и нову кућу да му подигне, само да остане на својој земљи, да му град не поквари то „млеко и вино правог живота".
Када се Добрица вратио, за трпезом смо склопили пакт. Он је обећао да ће остати веран завичају, а Милош је својом огромном шаком ударио о сто — кућа ће бити озидана, али рад на земљи остаје светиња. У тој атмосфери, док је ветар витлао лишће по столу, Добрица нам је из дубине душе рецитовао:
„Вечерас лампек риче код јаблана... одлагања нема: липс'о је коњ дана..."
Тада сам прелистао његове свеске и видео призоре достојне великог Бројгела, за кога Добрица тада није ни чуо. Било ми је јасно — он је већ тада био најкрупнији цвет у том нашем народном цветнику. Написао сам писмо Удружењу књижевника, и тако је Добрица и званично постао оно што је одувек био — глас ове земље.
Данас, деведесет година од његовог рођења, та Милошева „каменица" и даље има исти укус у његовим песмама. Добрица није отишао у варош да се изгуби; отишао је да вароши донесе завичај.
Поводом девет деценија од рођења Добрице Ерића, преносимо његов култни интервју у којем је сумирао деценије певања, завичајни мајдан и борбу за част српског сељака.
У години великог јубилеја, враћамо се речима које најбоље описују лирског витеза из Груже. У време када су се припремала његова Одабрана дела у двадесет књига – пресек тридесетогодишњег стваралаштва сакупљеног из скоро седамдесет наслова – Добрица је са истом енергијом поручио: „Један велики период мог живота и песништва је заокружен, иза овога почиње нови, још изазовнији."
Ваш поетски мајдан је неисцрпан. У чему је тајна те ваше зачуђујуће поетске енергије?
„Нема ту никакве посебне тајне. Ствар је у томе што се ја никада нисам удаљавао од својих корена и својих извора. Извор је у мени, у мом родном крају, у мом народу, у мом језику. Ја сам само један од оних срећних људи који су успели да сачувају дете у себи. То дете сам заштитио свакодневном игром песниковања. За мене је песма живот, а живот је песма. Песма је светлија страна плача, она је лек и одбрана. Кад ми је најтеже, ја певам. Кад сам најсрећнији, ја опет певам. То је та енергија која ме покреће."
Често вас називају народним песником. Како ви гледате на ту одредницу?
„Ако то значи да ме народ разуме и воли, онда прихватам ту титулу са поносом. Ја и пишем за свој народ, из њега сам потекао и њему се враћам. Данас се неки стиде те речи 'народни', као да је то нешто превазиђено. Али ја мислим да нема веће части за једног ствараоца него да га његов народ осећа као свог. Моја поезија јесте дубоко укорењена у српску традицију, у наш језик и наш менталитет, али она је истовремено и модерна јер говори о вечним људским осећањима."
У вашим песмама често провејава горчина због судбине српског села и народа уопште?
„Не може се певати само о лептирима и цвећу док вам кућа гори. Ја сам запевао о својој земљи и о свом напаћеном народу јер је то моја дужност. Раније су ме потцењивали што сам био сељак, што сам се без високе школе дрзнуо да будем оно што сам по рођењу. Као да је школа, а не дар, легитимација за доброг ствараоца. Сада ме неки потцењују, омаловажавају, мрзе ме, чак, што сам запевао о својој земљи. Зар зато што нас мрзе наши вековни душмани, треба да се мрзимо и ми сами? Свака част Хрвату који воли Хрвате, муслиману који воли муслимане, Мађару који воли Мађаре... али Србин који мрзи Србина, то ми је нешто несхватљиво и тужно."
Шта за вас представља излазак „Одабраних дела"?
„То је свођење рачуна, али не и крај пута. Ових двадесет књига су моје лице и моја душа. Ту је све оно што сам радио деценијама. То је дуг према мојим читаоцима, али и према мом завичају који ме је изнедрио. Песмом славим живот, а песмом се и браним од свега што је зло и ружно."
Верност извору и будно сањарење
Осврћући се на пређене деценије стваралаштва, још у време када је свој двадесети објављени наслов сматрао круном рада, Добрица Ерић је дефинисао свој нераскидиво рустикални пут. Иако је његов књижевни успон почео још 1954. године песмом „Сељаци", он је и након двадесет година интензивног писања и живота у престоници остао доследан свом исконском бићу.
Тим поводом је истицао своју позицију уметника који не допушта да га градски плочник удаљи од корена:
„У Београду живим већ дуго, али стално осећам да моје биће не припада овом асфалту. Ја сам слободан уметник, а та слобода ми дозвољава да будем веран свом извору."
Његов стил, често прожет етнографским мотивима, није био само ређање слика из прошлости, већ жива борба против заборава и брзине коју намеће савремено доба. Тражећи од читаоца потпуно предавање тој чистој, завичајној емоцији, Добрица је свој стваралачки процес објаснио као специфично стање духа:
„За њега је поезија нека врста будног сањарења, начин да се сачува оно што нестаје у брзини модерног живота."
Поводом 90 година од рођења Добрице Ерића
(22. август 1936 — 29. март 2019)
Када се педесетих година у листу „Задруга" појавила песма „Сељаци", мало ко је могао да слути да је то први траг једног од највољенијих песника које смо икада имали. Један младић, који је тада био матурант у Крагујевцу, читао је ту песму и, без много размишљања, рекао:
„Па ево га — моји другови песници не могу се ни упоредити с овим сељаком!"
И био је у праву.
Та прва песма, уместо да остане само успутна белешка младог аутора, завршила је у антологијама, не само код нас, него и у неколико страних, што довољно говори о томе какав је дар у њему већ био пробуђен.
Од тада па све до краја живота, Добрица Ерић је постао и остао један од најплоднијих и најчитанијих песника наше књижевности. Прву збирку песама објавио је 1959. године, а после тога, више од стотину књига поезије, прозе, за децу и одрасле, лирске прозе, драма, антологија, сликовница… прави лавиринт стваралачке енергије.
Има нешто чаробно у томе што се његове књиге, ма колико да су тиражне, ретко налазе по антикварницама. Као да их људи не дају. Као да их чувају, баш као што се чувају ствари које су ти некако драге и породичне. Чак и све оне књиге које је Добрица поклањао са посветама, нестале су у рукама пријатеља „на позајмицу", али, наравно, нико их није враћао.
Својим песмама био је присутан у готово свим важним листовима и часописима, било би тешко уопште набројати где га није било. Као млад песник придружио се редакцији „Змаја", са којим је деценијама сарађивао. А збирке као што су „Виноградар", „Календар", „Дуга над прашњавим стогом", „Буклија", „Вашар у Тополи", „Славуј и сунце", „Огрлица од граба", „Од ратара до златара", „Песме о свицима" постале су књиге које људи памте и препознају.
Често се поставља питање: како објаснити тај његов огроман и дуг успех? Сам број песама није објашњење. Лако би неко помислио да је то пука продукција, али код Ерића нема ничег механичког. Код њега је све нека природна распеваност, као да све што дотакне прелази у стих. Човек би рекао да је заправо живео у некој врсти сталне песничке будности.
Као да је био продужетак саме природе, све што је вредело у њој, он је знао да оживи, да врати у реч. Из њега је говорило село, оно право, старинско, тврдо и нежно у исто време; било је то село које је дуго ћутало, а онда се једног дана огласило кроз њега.
У његовом свету, жена је централна фигура: стварна жена, али и жена-чежња, жена-замисао, Вечна Жена. И није само стих његов печат, то је и слика. Свака песма као да у себи носи десетак метафора које би неко други тражио годинама.
Данас, када обележавамо 90 година од рођења Добрице Ерића, јасније него икада видимо колико је он посебан. Његове песме живе у читанкама, у антологијама, у нашем језику, у нашим личним причама и детињствима. Живе и у онима који су га читали, али и у онима који су одрасли на стиховима које је писао за децу. Добрица Ерић није био песник који само пише стихове. Он је био песник који је свет, онај обичан, свакодневни, претварао у песму. И баш зато остаје један од оних чије речи не старе.
Звони, звони
звоно на воли:
Хеј сви на вашар
у Тополи!
Буљуци народа, кола и стоке
чим сунце прхне
са родних грана,
поврви светина
са свих страна.
Друмом, кроз поља
и кроз потоке-
буљуци народа,
кола и стоке.
Неко вози
бостана кола,
неко води коња ил’ вола.
Пастири гоне
стада оваца,
грнчари пуна
кола лонаца.
Осмех, рика, скика,
јека и дрека,
куља у варош
шарена река…
Вашар
тако је на друмовима.
А у Тополи:
Шта ти душа
жели и воли!
Трепере заставе,
ричу говеда.
Продавци лимунаде
и сунцокрета:
-Навали народе
У ред, у ред!
Ладно ко лед,
слатко ко мед!
Брда бостана,
језера вина.
Тезге препуне
свих посластица,
играчки, накита
што дивно сија,
и безброј других дрангулија….
Дебели крчмар
пред шатором стење:
-Хладно пиво,
Вруће печење!
Људи једу,
пију, пролазе
и маст им цури
низ образе.
Волови, коњи,
краве, телад.
Трговци са трбусима
као буренцад.
Рика и вриска,
блека и дрека.
Преплави варош
шарена река.
Нанизане дуж реке и потока
ко празна пужеве шкољке, ћуте
заборављене воденице
по урвинама мог завичаја.
Жалосне врбе над њима
расплићу дугу косу.
Коров споља, паучина изнутра.
Путељци и потоци давно
изједначени: не зна се више куда
је певала вода, а куда двоколице.
На тополама унаоколо, где некад
нису смеле ни да слете,
вране сад мирно граде гнезда.
Свићу опет румена сванућа
школа ми је најмилија кућа!
Прође лето, дође јесен рана
а школа ми је на почетку дана.
Била бела, плава или жута
школа ми је на почетку пута.
Дува ветар, шуморе тополе
шта би човек да му није школе?
Мрак би био и ноћу и дању
живео би ко мајмун у грању.
Кукуриче петао са плота
школа ти је свитање живота!
Цвете, лепши
од руже и булке
Цветале ти
трпезе и љуљке!
Песма ти се
до неба орила
Свака чесма
љубав жуборила!
Игле везле
а вретена прела
Комбајн жео
воденица млела!
Хлебови ти нарасли
ко брда
Река млека
поплавила крда!
Песници ти
цветне венце вили
А војници
воће калемили!
Ту је и моја мајка
Радмила, бивша вила,
Мотри ме из прикрајка
и склапа уморна крила.
Тиха, тужна и стара,
ређа рубље по плоту
И с цвећем разговара
о кући, о животу…
Маслачак би
пред њом клек’о!
Кад се она
пољем шета.
Ја све стрепим
да је неко
Не убере
место цвета!
Изучио многе школе
и зашао за тополе.
Прешао је преко реке
у одсјаје у одјеке.
Распустио своје ђаке
и зашао за облаке.
Досањао беле снове
и зашао за брегове.
Како ли му свиће зора
у кућици без прозора?
Цица из Гривца
срете на балу
младога принца.
И заљуби се
Цица у принца.
И заљуби се
принц у Цицу.
И онда њена
мајка – царица
донесе прекрасну
венчаницу…
И рече Цици
с росом у оку:
– Устани, кћери,
да пустиш стоку!
Гружани много воле
да граде лепе школе.
Скоро свако сеоце
на брегу и у долу
има сребрно звонце
и позлаћену школу.
Прозори школски сјаје
и красе Гружу целу.
Највећа и најлепша је
школа у моме селу!
Дозволите да вам представим
сањара са сновима плавим.
Песник се никад сасвим не буди
Он увек нешто преде и плете
Песник је споља ко и сви људи
а изнутра право правцато дете.
И то дете које се чуди
много чему што раде људи.
Песник гледа у свет кроз перце
пауна и кроз фрулу од зове
Њему је кап росе — језерце
по коме најлепше лађице плове.
Рој свитаца и букет цвећа —
то је права земаљска срећа!
Песник је срећан и када пати
и опет — тужан у башти среће
Песнику свака песма поврати
по једно детињство, као пролеће.
Кад славуј кликне јутру у глави
прво се брату песнику јави.
Покаже му путић до дворца
где звецка безброј златних пехара
па наговори свог развигорца
да га завеје снегом бехара.
Песник се напије сунчевог вина
уз свирку ливадских виолина.
Па онда лута кроз поља ражи
као да се у булке заљубио
и све тако као да тражи
нешто што није изгубио…
Сваке вечери и сваке зоре
он тражи риме и метафоре.
Кад их не нађе, песник је тужан
и цео свет му постане ружан
А када нађе — сунце обасја
брежуљке пуне грожђа и класја.
После сиђе у неку бајну
дољу да песми открије тајну.
Јер, песник воли, то нисам реко
једну принцезу, кћер дивне баште
која борави негде далеко —
у пределима његове м а ш т е …
У животу што ми поче бајком
прво сам се руковао с мајком.
Затим сам се пред нашим вајатом
руковао са рођеним братом.
Потом сам се руковао с оцем
и с руменим сунцем над сеоцем.
После сам се, у оделу фином
и у сјају свог руменог лица,
Руковао са стрицем и стрином
и с братом и сестрама од стрица.
Онда сам се код Рацове баре
руковао, уз жабље фанфаре,
С једним Томом, с којим сам прелист’о
најмилију књижицу – детињство.
Тек кад сам се, пред свим лептирима
и пред првом чобанском торбицом
Накрцаном разним немирима –
руковао с једном Зорицом
(Чије око још кроза ме зрачи
к’о сунашце кроз зелено грање),
Схватио сам шта тај стисак значи
и почео право руковање…
Које, ево, све до данас траје
уз узвике и уз уздисаје!
То је кончић воде
што жубори немо,
Мали му је извор
а ушће големо.
Попиће га попци
и жеднице траве,
Разнеће му мрави
каменчиће плаве.
Тај млаз који хода
из чисте побуде
Могао би, можда,
пример да нам буде.
Кртице га рију,
змија му пут сече,
Сви редом га пију
ал’ он ипак – тече.
Усред гаја: ливадица,
по њој сија бисер зрео,
Над њом лебди измаглица
прозрачна к’о вилин вео.
Под јасиком трепетљиком
тек рођена Гружа каска
Жуборећи водом питком
од изласка до заласка.
Ту долази једна бака
с кравом мирном к’о овчица,
Пије воде са брзака
и постане – девојчица.
По цео дан бере цвеће
у шарену котарицу,
А увече кући креће
претворена у старицу.
Мало сунце
с венчићем на глави
Прогрејало
у зеленој трави
Због њега се
небо лепше плави.
Мирише му лишће
на росне путиће
Мирише му цвет
на лептиров лет
Мирише му душа
на празничка јутра
Сунчана и чиста
у цркви детињства.
Бело звонце
пева у трави
Око њега
играју мрави
Радост се шири
по дубрави.
Ако
Будете
Више
Гајили
Дрвеће
Ђаци
Еколози,
Живећете
Здрави
И
Јаки
Као
Лавови,
Људи
Морају
Незагађене
Њиве
Орати,
Пшеницу
Радости
Сејати,
Тако
Ће
Увек
Фино
Хранити
Цело
Човечанство
Џакови
Шумадијски.
Нити прича
нити пева
нити плаче
Само зева.
Да л’ је жедан
гладан, болан
Што не пусти
сузу сјајну
Да л’ би хтео
(а не може)
да нам каже
неку тајну?
